НИКОЛА БОАЛО Flashcards
(22 cards)
Када Боало објављује своју поетику?
-1674. године објављује своју поетику, у то време је доктрина била мање-више формулисана. Главна Боалоова заслуга је та што је све те растурене идеје различитних теоретичара сакупио на једно место и део им специфичну форму стиха од којих су многи постали афоризми, лако се памте и преносе (александринац, 1100 стихова која су
распоређена четири певања).
Оно што разликује Бољлоову поетику од претходних класицистичких поетика (нпр. од Шапленове) је што он доста пажње обраћа на ………………….. .
- стил
- посебно расправља о томе какав стил приличи сваком од жанрова
У првом певању се говори о проблему надахнућа:
Природни таленат је потребан сваком
песнику, вештина није довољна.
“Ако га судбина песником не створи, скученошћу духа он је увек спутан” -> ништа не вреди уколико неко није рођен као песник
Видљив је утицај Псеудо-Лонгиновог списа “О узвишеном”:
Он је преводио и коментарисао тај спис.
Позива се на појам трезног пијанства, с тим што он сматра да између инспирације и разума, вештине и труда, треба постићи равнотежу.
Која је средишња идеја његове поетике?
- идеја равнотеже, хармоничног односа између појединих елемената (било да је реч о песничком надахнућу, елементима стила)
- Склад ког је увео Боало је највиши тип класицизма. Не сме се претериватни ни у чему, ни у једну ни у другу страну
Шта је лепо за Боалоа?
- лепо је само оно што је истинито, што је засновано на разуму, на правилима које је прописала поетика и која се изводе из највећих узора дела прошлости
Како је он спојио два принципа: разум и инспирацију?
-
надахнуће треба схватити као психичко стање самог уметника које је он у стању да држи под контролом.
Надахнуће обухвата деловање осећајности и
маште (не долази од муза или Бога, већ од песниковог сензибилитета), разум је принцип који је супротстављен том делу наше душе и он мора да држи под контолом те елементе.
Он је нека врста регулатора, принцип критичког
одабирања.
Боало разликује и однос уметности према природи:
Све уметности (еп, трагедија, комедија и дитирамб - то су за њега песничке уметности) се заснивају на
подражавању, а разликују се по средствима, предметима и начину подражавања
(Аристотел).
Уметност је дужна да подражава природу, песници треба да воде рачуна да што верније подражавају природу. Тиме подразувама тачност, верност, јасност, без гротеске, без извештачености, без претеривања, без фантастичких елемената. Природно је оно што видимо у животу, оно што је спонтано.
Суштина уметности је у мимези, зато оно што је ружно у природи може бити лепо у
уметности, јер она не копира стварност, она је трансформише. У самом начину
на који је приказана стварност се налази уметничка вредност. Тај креативни елемент (не чиста имитација) је извор естетског доживљаја, то је оно
што производи ефекат лепог.
Пошто је циљ уметности и лепота, а не само истина, уметник је дужан да улепшава природу. Оно што је у стварности ружно и
непријатно у уметничком делу мора бити пријатно. Треба увек правити неки тип, нешто што је опште, што је предмет интересовања више људи. Такво нешто би Аристотел назвао парадигмом.
Подражавање античких узора:
Треба се такмичи са узорима, он је против дословног подражавања. Залаже се за што ширу ерудицију песника, песник се мора широко образовати и читати разне писце. Он сопственим талентом мора да се труди да достигне величину узора, ако већ не може да их надмаши (ово размишљање је утемељено и у Шопленовом
учењу).
Он за сваки класични жанр/врсту указује на најбољи узор у антици:
- идилу треба се угледати на Теокрита и Вергилија
- елегију (веома популарна у класицизму) на Тибула и Овидија
-
сатиру на Хорација и Јувенала.
Међутим највећи песник је Хомер, он је апсолутни узор.
Поштовање узора не искључује
оригиналност:
- мора постојати индивидуални таленат, али узори служе као ментори чијом се вештином и мудрошћу руководи сваки млади песник, они
указују на прави пут - из поезије треба искључити све личне исповести. Треба представљати тип, парадигму, а не само субјективна осећања. С друге стране, нешто лично треба да прожима свако уметничко дело. Мора се видети печат песника на свом делу, његова личност. Тако су радили и антички песници.
Питање сврхе песништва/функције уметности:
Три струје мишљења које су се појавила још у антици:
- Платоновска струја (уметност и поезија мора да има педагошку, моралну функцију, служи
образовању омладине, чини нас бољим)
- Аристотеловска струја (уметност је
уживање, служи за забаву - то је погрешно тумачење Аристотела. То уживање које производи трагедија за њега није уопште лако уживање, доводи до катарзе, много је сложенија од простог уживања)
- Хорацијевска струја (aut prodesse
volunt aut delectare poetae → “Ил’ користит желе ил’ забаву прожат поете, или што угодно рећи, а уједно згодно за живот”; и да користе и да забаве, спаја обе струје, и корист и уживање).
У вези са овим питањем Боало следи Хорација,
сматра да уметност спаја лепо и корисно. Али то корисно није морално васпитање публике или читалаца, његов приступ моралу у поезији је потпуно супротан утилитаризму.
Боало једино одлучно захтева од песништва да не буде неморално, то је једино што захтева од уметности.
Питање правила:
То је једно од средишњих питања сваке поетике класицизма, често се класицистичка поетика спаја са култом неприкосновених правила.
-за Боалоа (као и за Молијера и Расина) најважније правило је да се дело допада публици, али та публика мора да буде васпитана на класицистичкој уметности. Правила се сама по себи подразумевају, није их потребно више дописивати, публика је већ усвојила та правила и размишља о песништву кроз те утврђене доктрине претходних деценија. Ниједна класицистичка поетика не одбацује правила, само у првој генерацији доктринара је било изражено
прописивање правила, а овде су правила нешто што се већ подразумева.
Питања стила:
- код Боалоа стил заузима средишње место.
Основна одлика доброг стила је јасноћа израза.
Стил мора бити јасан, прецизан, тачан, истинит. Неприхватљива је било каква кићеност или украшеност стила, то је извештачено, то што је барокно само штети добром стилу.
Узвишени стил (следи Псеудо-Лонгина):
Узвишеном стилу је најближа једноставност израза. Наводи примере из Библије и Илијаде. Узвишено се, међутим, не може никако објаснити, она се мора осетити, то је врста емоције.
Оно што се може објаснити и научити јесте принцип сажетости стила.
Одабирање, скраћивање, избацивање је нешто што се може научити и што је резултат дугог и напорног рада на делу (утицај Хорација, Квинтилијана) и оно
што увек даје резултате.
Савршенство композиције/савршена уклопљеност делова у целину:
Потребно је у делу примењивати разноврсност тона, али и водити рачуна да буде уклопљено у
складну и хармоничну целину.
Теорија поетских родова или жанрова:
Боало ова правила подразумева, то је нешто што је наслеђено и шта публика очекује. Не може трагедија имати комичан стил.
Прво говори о лирици → говори о појединим лирским врстама које препоручује песницима да их негују (идила, еклога, елегија, ода → за разлику од класичне/грчке/римске која је певала
о херојима, класицистичка ода може славити и хероје и љубавну страст;
-епиграм → сам Боало их је писао, инсистирао је на томе да морају имати два стиха, то је
духовита, сатирична песма).
Од нових врста препоручује сонет и то по узору на Петрарку.
Што се тиче трагедије, ту већ даје општију теорију по узору на Аристотела и говори да је суштина трагедије у приказивању болних догађаја и
болних душевних стања. Њен циљ је да пружи задовољство изнајмљивањем суза,
уживање у болу, болном душевном стању.
Инсистира на вероватности приказаних догађаја, никаква чуда, па макар била и историјски заснована, не могу се оправдати у трагедији, не
треба то приказивати.
Ако је реч о трагедији онда ту морају бити неки племенити карактери који се понашају на одређен начин. Ако је реч о комедији онда не могу бити такви. Са позорнице треба уконити сцене насиља (силовања, битке, двобоје, убиства, самоубиства), такви догађају треба да буду само
испричани на сцени.
За Боалоа њега је средишњи појам у епу питање чудесног:
У теорији класицизма теоретичари епа су разликовали три врсте чудесног:
1. божанско чудесно, које може бити двојако, и паганско (грчки и римски митови) и хришћанско
2. људско чудесно, које произлази из херојских тела јунака епа
3. магија → она није нешто што је прихватљиво за теоретичаре класицизма
(враџбине, празнословице), тиме се користило песништво барока (празноверје, страва и ужас и слично). Она прелази границе вероватног, није заснована ни на хришћанском миту ни на паганским митовима.
Спор о превласти хришћанског или паганског епа:
Један од најватренијих поборника хришћанског епа у француској књижевности био је Жан Демаре де Сен-Сорлен. С њим је Боало ушао у једну врло жустру полемику око тога
који је еп вреднији, да ли онај који је заснован на хришћанском или онај који је заснован
на паганском чудесном.
Сен-Сорлен је тврдио да је права побожност неспојива са дивљењем према паганским божанствима који су лажни и према томе неприхватљиви за сваког хришћанина.
Боало се са тим, наравно, не слаже, он брани паганску митологију од оваквих хришћанских осуда. Суштина хришћанства, посебно јеванђеља, је у моралу, у продубљивању духовног и моралног живота човека, а не у некаквом сликовиту сликању природе догађаја, личности и тако даље.
Боало сматра да веру треба одвојити од уметности и да свако увлачење божанског у профану поезију представља скрнављење Бога.
Што се комедије тиче, ту није код Боалоа (код Аристотела је тај део изгубљен) развијено мишљење:
О комедији понешто каже у трећем певању, даје њен кратак историјат, следи Хорација у мишљењу
о комедији, јунаци су обични људи из нижих сталежа, долазе из редова обичног народа,
сељака, слугу, војника.
Прави предмет комичног јесте људска природа, то класицисти стално истичу. Комедиограф се подсмева слабостима људског карактера. То није друштвена сатира. У том погледу у антици даје предност Менандру у односу на
Аристофана, њега и не помиње. Комедиограф се не сме бавити критиком друштвеног уређења или проблемима у власти.
За комедију је битно да укаже на типичне људске особине, због тога настаје једна врста теорије типа. Под типом се у класицизму подразумева некакав типичан људски карактер: тврдица, хвалисави војник, љубоморни старац, уображени болесник,
покондирена тиква/малограђанка –> комедија карактера.
Јунака комедије не смемо ни да волимо, ни да мрзимо, ни да га жалимо ни да га се плашимо да бисмо могли да се смејемо, морамо га држити на дистанци.
Стил не треба сувише спустити, средина је најважнија.
“Спор старих и модерних”
- између Боалоа и Шарл Пероа.
- спор је настао 27. јануара 1687. године када је у Француској академији слављен празник
државности (век Луја Великом) и Перо је за ту прилику написао једну поему која слави Луја Великог, коју је прочитао тог дана.
Писали су расправе, Перо о превласти модарних, а Боало је писао сатиричне текстове у којима се подсмевао стиховима и ставовима Пероа. Настала су два табора, један који је подржавао Пероа, други који је подржавао Боалоа.
Боало је имао подршку Лафонтена, Лабријера, Расина, најугледнијих писаца тог времена.
Овај спор се мало утишао средином 90-их година 17. века када су Боало и Перо ишли да се мири код Антоана Арноа, он је прећутно дао за право Боалоу и спор се накратко стишао. Али да
подршка се истопила и полако су преовладали модерни. Наредни век је век просветитељства и тада је победила идеја прогреса, гледала се будућност и дошло је до тога се писци коначно обрачунају са својим узорима
Главни предмет спора старих и модерних:
-
Декартовско схватање напретка у области мишљења.
Сваки нараштај предаје у наслеђе следећем резултате свог рада, онда следећи нараштај
гради на том, усавршава те производе духа, науке, уметности. Напредак је незадржив.
Старији су мање савршени од нас данас, јер су мање знали, мање могли. Перо је сматрао
да је напредак остварен и у погледу нарави. Нарави су се оплемениле, човек је цививлизованији, софистициранији од предака, то је достигло врхунац у доба Луја XIV.
За модерне је уметност подређена филозофији. Код човека је најважнија способност разум, она га разликује од свих других бића, све треба да буде подређено разуму. /Филозофија је нова теологија. Поезија треба да се мери филозофских мерилима, колико је тачна, колико су мисли јасне, стил.
Боало се , наравно, са тим не слаже. Идеја напретка у уметници и поезији је потпуно непримењива. То се може одности на природне науке, али на хуманистичке
не, посебно не на уметност. У уметности песник који се ослања на претходнике, његов таленат је мањи. Свако мора наћи свој израз, не може се ослонити на претходнике. Потребна је индивидуалност, оригиналност.
